Ove fotke su toliko užasne, da je malo je falilo da im dodelimo oznaku "uznemirujuće"

U današnje vreme nas ljudi svakodnevno zasipaju gomilom selfija na društvenim mrežama, toliko da to ponekad postaje malo preterano i čak degutantno. Fotke, naravno, mogu da budu degutantne i ako nisu selfiji!

Nevezano za mesto, vreme i trenutak njihovog nastanka, ove fotke su čist užas! Malo je falilo da im damo oznaku "uznemirijujuće" u naslovu!

BEOGRAD - Učiteljica beogradske Osnovne škole "Filip Kljajić Fića" pokrenula je akciju pomoći učenici Oliveri Marković (10) čiji je otac Nebojša (62) preminuo od gladi i smrzavanja u noći između petka i subote.

Jelena Šobot, učiteljica u ovoj školi, krajnje zabrinuta za život i zdravlje devojčice koja je jedno od šestoro Nebojšine dece, pokrenula je inicijativu da se pomogne porodici za koju tvrdi da živi u uslovima nedostojnim čoveka.

- Pretpostavlja se da je čovek umro ili od gladi, smrzavanja ili da se čak ugušio. Ne mogu to sa sigurnošću da kažem jer je obdukcija u toku. Oni žive praktično u kući od kartona. U sobi u kojoj deca spavaju smestili su smederevac na drva, a on se “grejao” u drugoj tako što je u nedostatku drva ložio u limenom lavoru gume, papir, odeću, ostatke sekundarnih sirovina, a inače je imao problem sa disanjem - navodi učiteljica.

Prema njenim rečima, Olivera je dobra i mila, divno dete koje u nastavi daje sve od sebe, razume se, koliko može jer je ometena u razvoju. Često je bolešljiva, što nije ni čudo s obzirom na baraku u kojoj živi - kuća nema ni vodu ni grejanje.

- To su strašni uslovi, posebno na ovakvim temperaturama. Dete je non stop bolesno, ima bronhitis, astmu, velike probleme sa disanjem. Sada je stalno prehlađena, a kako i ne bi bila kada sve vreme udiše paljevinu i spava u hladnom. A tek ne smem ni da pomislim šta bi doktori sve pronašli kada bi joj pregledali pluća. Zbog nehigijenskih uslova u kojima žive konstantno ima vaške, pa nosi maramu na glavi jer je šišaju na ćelavo, kako bi se zaraza povukla. Dete pati, to je devojčica... Nagluva je, zbog toga ne može adekvatno da usvaja čitanje i pisanje, očigledno je da okolnosti u kojima živi uzimaju danak i to treba sprečiti dok nije sasvim kasno - kaže učiteljica i dodaje:

- Poslednjih meseci porodica se hrani bukvalno iz kontejnera. Niko ne zaslužuje takav život. Oliverina starija sestra ima 13 godina i takođe je učenica naše škole, ja poznajem tu decu i volela bih da im bilo ko pomogne na način na koji može. Mi se u okviru školskih aktivnosti organizujemo i prikupljamo pomoć za njih, hranu i odeću, međutim sada kada su ostali bez jednog roditelja bojim se da to više nije dovoljno, s obzirom da je majka pomalo nagluva i zbog takvog defekta teško pronalazi bilo kakav posao. U školi se trudimo da dobiju za džabe ono što je do nas, besplatne obroke i knjige. Ponekad Oliveru zadržim dodatno, jer ovde je bar u toplom.

Učiteljica nam je ispričala da sa majkom Tatjanom Marković trenutno živi četvoro dece - dva sina od 21 i 16 godina i dve devojčice od 10 i 13 godina, a da su dve starije ćerke udate.

Radio 40 godina, umro u bedi

Nebojša Marković je poreklom iz Kosovske Mitrovice. Radio je u rudniku “Trepča” preko 40 godina. Od kada su izbegli u Beograd porodica nije mogla najbolje da se snađe. Mada je radio i u GSP kao automehaničar, on je poslednjih meseci bio bez posla, zbog čega je porodica bila prinuđena da hranu traži u kontejneru da bi preživela.

Potrebna drva, hrana, posao za mamu...

Aleksandra Marković (21), Oliverina sestra koja se udala i sada živi u Lajkovcu, kaže za list da je zaista zatečena smrtnim slučajem u porodici, i da još nije svesna šta se ni zbog čega dogodilo.

- Sestre su mi ispričale da je tata legao da spava i da su ga ujutru tek tako pronašli mrtvog. Za mene je ovo veliki šok, on je bio relativno zdrav, doktor koji ga je pregledao napomenuo je da bi uzrok smrti mogao imati veze s plućima. Ja mislim da je umro od hladnoće i gladi. Majka ne prima ni tuđu pomoć, ni socijalnu negu, to je što je. Najviše su im potrebna drva, jer je jako hladno, bojim se da se još neko od njih ne smrzne. Zatim hrana i odeća, posao za mamu... - rekla nam je ona.

Maca Diskecija nedavno je gostovala u jednoj emisiji gde je otvoreno progovorila na razne škakljice teme.

Na pitanje sa koliko je muskaraca bila za jedan dan ona je rekla:

"Sa desetoricom, ja sam mogla još ali oni ne mogu. Nekada pomislim da sam bolesna koliko vilim seks i mislim da sam ninfomanka".

Maca kaže da uvek pazi na to da ne zaradi neku polnu bolest.
"Ja redovno idem kod ginekologa ali desilo se par puta da imam neke infekcije", rekla je Maca u emisiji "Pres pretres".

Senada je otkrila i koji muškarci sa javne scene su njeni tipovi.
"Omiljeni mi je Severinin bivši Milan. On je baš po mom ukusu pa onda Nikola Rađen a i pevač Topalko bi mi prijao."

Aleksandra Subotić umalo je napravila haos u vili nakon hrane koja je stigla od porodice Čabarkapa.

Na adresu vile "Parova" stigla je hrana kojoj su se učesnici rijalitija obradovali, a Aleksandri je "pao mrak na oči" kada su joj rekli da je hranu poslao Aleksandar Čabarkapa, koji se prošle nedelje venčao sa suprugom Klaudijom u zatvoru.

Kada je uveče startovala emisija "Upoznajte Parove", Anđela je "dodala ulje na vatru" i otkrila da je hranu zapravo poslala Klaudija.

Aleksandri nije bilo svejedno, a tada je ustala Slađa i rekla da zaboravi na Čabarkapu.
"Mani se njega. Šta će ti on? Ima ženu i četvoro dece, devojko", rekla Petrušićeva, a potom je Subotićeva odbrusila Slađi da se ne bavi tuđim stvarima.

"Mnogi ovde "guraju nos gde im nije mesto", a imaju goru prošlost od mene", rekla je Aleksandra, a Slađa je potom otišla do kante u kojoj su bačeni ostaci hrane koje je poslala Klaudija.

"Vidi, sad znam da je Klaudija poslala sve ovo i poješću ostatke", kazala je zvezda "Parova".

Tada je umalo došlo do tuče Slađe i Aleksandre, ali se situiacija ubrzo stišala.

Jedna devojka pokušala je da nađe posao u prestonici Srbije, a ovo je njeno iskustvo.

Ok, razumem situaciju u zemji - kriza je, posla nema, plate su male, konkurencija velika, ali POBOGU, da li je uopšte humano i čovečno nuditi BIZARNO MALE plate i očekivati da se zaposleni pritom "ubijaju" od rada? U kakvom mi to paralelnom univerzumu živimo, kada smo prihvatli ideju da je 30.000 solidna zarada?

Odmah na početku da napomenem da je svako slovo ovog teksta zaista proživljeno. Ne, nisam ovo čula od Žike, Mike ili Pere; ovo sam zaista doživela i pokušavam da se "opasuljim" već mesecima. Međutim, ne ide mi - jer mi se iznova događaju jednako "čudnovate" situacije, jednako besmisleni razgovori za posao i jednako "bezobrazne" ponude.

Bezobrazne jer kako drugačije nazvati ideju da radniku predložite 8 sati dnevno za 15.000 dinara? Kako nazvati ponudu da radite 10 sati dnevno u najgorem mogućem terminu (10:00 - 20:00) šest dana u nedelji za ČAK 25.000 dinara. I prijavu, mo'š misliti.

Napunila sam 28 godina, lepo izgledam, govorim engleski, imam fakultetsku diplomu, pristojna sam i ljubazna, sposobna i vredna. Radim već šest godina, nažalost ne u struci niti neke "reprezentativne" poslove. Ali od nečega mora da se živi.

Poslednji u nizu poslova "izgubila" sam pre tri meseca. Da budem precizna - dala sam otkaz. Reč je o poslu u luksuznom butiku u centru grada, gde je kap prolila čašu kada je vlasnica rešila da svima smanji platu za 5.000 dinara, a pritom je na to dodala i 10 odsto manje zbog nekakvih neočišćenih stepenika. Njena parola? "Ko neće da radi, vrata su mu otvorena, jer uvek ima onih koji hoće, i to za manje pare!"
Međutim, ono što je zapravo potresno što je ona samo jedna od 95 odsto poslodavaca čija je parola apsolutna ista. Sami smo krivi, odgovorno tvrdim! Sve dok je na stotine hilajde onih koji trče da rade za 20.000 dinara, toliko će nam i nuditi.

Naravno, brzo sam se bacila na potragu za novim poslom. Niko danas nema komoditet da suviše dugo sedi kući i troši uzalud vreme. Moj cilj je svakako da nađem dobro i stalno zaposlenje, negde gde bih imala šta da naučim, gde bih mogla da napredujem i edukujem se. Ali, to je trenutno nemoguća misija, očigledno, pa nisam suviše birala. Znala sam da su oglasi za rad u buticima i različitim dućanima relativno česti.

I tu počinje jedna MUČNA, ali stvarno mučna avantura, u kojoj nisam usamljena, znam to. Zapravo, cenim da se više od polovine mladih suočava sa istim problemom. Koliko treba da budemo očajna država kada ti kažu "Bitno je da radiš, pa makar i za 150 evra!?". Koliko treba da budemo bedni, jadni i nepošteni da nudimo drugima da rade za 20.000 dinara u zemlji u kojoj minimalna potrošačka korpa iznosi 35.000 dinara, a u koju ulaze samo najosnovnije potrebe života?
Elem, navela bih konkretne primere, a dešavalo se da idem i na dva do tri razgovora za posao dnevno. Prva stanica - butik ekskluzivnih haljina u kome su mi ponudili platu od 20.000 dinara, radno vreme u periodu od 12:00 do 20:00 i jedan slobodan dan nedeljno. Da sam prihvatila, izlazila bih iz kuće u 10:45, a istoj se vraćala u 21:15. Vreme za privatni život? Pfff, pa kome to još treba?

Dalje u potrazi nabasala sam na jedan butik gde je zarada bila 28.000 dinara, a neočekivano, nudili su i prijavu. Hej, pa to je to, pomislila sam! Ali, već trenutak kasnije saznala sam da se radi 10 sati dnevno šest dana u nedelji. Pa, nastavila sam dalje...

Pokucala sam na vrata i trećeg butika. Uslovi su relativno slični kao i u ostalim, s tim što je vlasnica natuknula ponešto o tome da u njenom drugom butiku radnice rade za 15.000 dinara... Ooooook, da li je to zapravo uopšte moguće? Da li uopšte postoji ijedna osoba u ovoj zemlji koja je pristala da celi celcijati dan šljaka za 130 evra? I ZAŠTO?
Marketinška agencija u centru grada? Zvuči fino, priznaćete, ali... Posao izgleda ovako - početna plata je 22.000 dinara, moguća prijava posle nekoliko meseci, radi se od 8:30 dokle god je to potrebno, pa makar to bilo do 20h. Vikendima se u načelu ne radi, ali ako zatreba, podrazumeva se da ćeš "uskočiti" bez ikakve primedbe. Kuvanje kafe i čišćenje u principu nisu u opisu tvog posla, ali neko će to ipak morati da uradi, a sve se čini da će ta obaveza pasti baš na poziciju za koju konkurišeš. Mogućnost napretka je isključena, jer je firma toliko mala, da nemaš u šta da napreduješ. Ništa, nastavila sam da tražim dalje...

Otvaram vrata kopirnice u Zemunu. Nude mi rad od 10 časova ujutru do 18 časova popodne, zarada je 18.000, a svaki drugi vikend ti je slobodan. Uauuuu, kakva povlastica!
Da li treba da nastavljam da nabrajam slična iskustva? Imam još pun džep istih, verujte mi! Nastaviću da verujem da ću pronaći nešto što ne srozava potpuno ljudsko dostojanstvo... Samo toliko tražim. A, u međuvremenu mi majka priča o devojci koja je završila DIF, a neizmerno je srećna jer je našla posao kao spremačica u osnovnoj školi. Sirotinjo, i Bogu si teška!

Mogao je stvari lako da proda i da dobije novac da preživi nekoliko narednih dana, ali to za njega nije dolazilo u obzir

Kad je beskućnik Geri iz Liverpula u Engleskoj pronašao torbu u telefonskoj govornici, bio je znatiželjan. Uzeo je torbu, otvorio je i ugledao muško odelo u vrednosti od 140 funti i druge skupe stvari.

Geri je mogao stvarčice da lako proda i da dobije novac da preživi nekoliko narednih dana, ali to za njega nije dolazilo u obzir. Pronašao je broj prodavnice u kojoj je kupljeno odelo. Skupio je svoje poslednje novčiće i ubacio ih u govornicu kako bi nazvao radnju.

Normalno, šanse da trgovci znaju ime kupca su bile minimalne, ali u ovom slučaju je bilo drugačije. Čovek koji je kupio odelo je bio u pratnji prijatelja koji se prijavio za posao u prodavnici. Ostavio je svoj broj i Geri je mogao da ga kontaktira.

Pronašao je vlasnika torbe i ubrzo mu je vratio njegove stvari. Čovek po imenu Luis Roberts je objavio svoju priču na Fejsbuku i ubrzo je postala viralna.

U kratkom roku dobri ljudi su skupili preko 2.000 funti za Gerija, ali tu nije kraj. Ponudili su mu i posao i dobio je mali stan na korišćenje.

Za samo sedam dana je Geri dobio krov nad glavom i posao, zahvaljujući svojoj dobroti.

Neke od ovih ličnosti, više se ne pojavljuju na javnoj sceni, ali su obeležile jedno doba.

Možda mislite da ranije nije bilo golotinje, ali su ipak neke ličnosti imali provokativne fotografije i devedesetih godina.

Pevačice, glumice i voditeljke, pozirale su u izazovnim pozama za naslovnice časopisa, a neke su se čak slikale i u donjem vešu.

Vesna Vukelić Vendi

Vesna Zmijanac

Svetlana Ražnatović Ceca

BEOGRAD - Drage dame, ovo je uslikano u Beogradu, pa ukoliko ste u mogućnosti da izađete u susret osobi koja je ovo napisala, eto prilike da učinite jedno malo dobro delo i ulepšate i sebi i drugome dan...

Prijateljica koja je pozvala broj na osnovu glasa pretpostavlja da se radi o baki..., napisao je na svom Fejsbuk profilu jedan Beograđanin, koji je istovremeno i postavio sliku oglasa.

Pročitajte sami, pa ako možete vi i pomozite...

Svetlana Ceca Ražnatović objavila je spot za pesmu "Nevinost". U spotu se pojavljuje zgodni maneken koji glumi pevačicinog princa. Princ je privukao pažnju mnogih, pogotovo ženskog dela pevačicine publike.

Maneken po imenu Aleksandar pojavljuje se na trenutke, što je maštu devojaka samo dodatno zagolicalo.

Aleksandar je diplomirani menadžer, a na svom Instagram profilu pohvalio se fotografijom sa Cecom koja je nastala tokom snimanja spota.

Ceci je mnogo drago što su devojke već počele da se raspituju za njega, posebno zbog toga jer je poreklom iz njenog kraja.

" Aleksandar je iz Niša, moj zemljak, južnjak i on sjajno izgleda. Divan je momak i mnogo mi je drago što je iz mog kraja i vidim po reakcijama devojaka da će imati pune ruke posla",rekla je Ceca u emisiji "Dobar dan sa Deom i Sarapom".

Aleksandar, prema Cecinim rečima, nije imao tremu što snima spot sa Cecom, pa ga je pevačica pohvalila zbog toga.

"On je bio izuzetno profesionalan. Mnogo smo lepo sarađivali, mnogo smo se lepo družili, smejali, ludo smo se zabavili. Mislim da se u spotu vidi da je bila jedna fenomenalna kreativna energija", ispričala je Ceca.

Monstrum iz Dubice, kako zovu Gorana Kotarana, je serijski ubica kojeg se boje svi redom, počev od rodbine i članova porodice, preko zatvorskih čuvara do običnih ljudi koji dolaze u zatvorsku posetu. I on uskoro izlazi na slobodu

Goran Kotaran, serijski ubica iz Dubice u Bosni i Hercegovini, 2006. osuđen je na 16 godina robije, a kaznu izdržava u KPZ Foča, prava je opasnost za sve u svojoj okolini.

Plaše ga se svi redom, od ostalih osuđenika, preko čuvara, do običnih ljudi koji dođu u posetu!

- On je osuđenik na koga stražari posebno motre. Sam je u ćeliji, a zbog bezbednosti ostalih zatvorenika i okolne ćelije su prazne. Gotovo pola hodnika je izolovano zbog njega. “Monstrum iz Dubice”, kako ga zovu, retko kad kontaktira s ostalim zatvorenicima, a stražari koji ga čuvaju maksimalno su oprezni i spremni na sve. Imaju naredbu da, ukoliko bilo šta pokuša, pucaju u njega! Zatvorenici pričaju da su ubistva za koja je osuđen samo deo onoga što je učinio. Pored pomenutog nadimka, neki zatvorenici ga zovu i Hanibal Lektor – rekao je izvor iz zatvora u Foči.

Goranov otac Dušan Kotaran poznat je svojevremno kao jedan od dubičkih šefova podzemlja za čije se ime nezvanično vezuje čak i trgovina belim robljem. Sumnja se da je zbog toga i ubijen u decembru 1999. u kafani u Dubici, a ubistvu je prisustvovao i sin Goran.

Nakon očeve smrti, on je otišao u Švedsku, s nepunih 17 godina, kod majke. Tamo je počinio dva ubistva, ali je posle psihijatrijskih pregleda deportovan u BiH s dijagnozom mentalno bolesne osobe.

– Očekivao sam da će me po povratku u BiH neko sprovesti na lečenje u psihijatrijsku bolnicu, ali umesto toga policajac me odvezao kući i niko se više nije pojavljivao – izjavio je svojevremeno Kotaran.

Pošto nije hospitalizovan, o njegovom stanju i ponašanju je svedočila njegova baka Stana. Ona je navela da je nakon povratka njen unuk širio strah po celom mestu.

– Nije hteo u bolnicu, pa sam ga morala služiti, čak i onda kada sam operisala žuč. Često je menjao raspoloženje i bojala sam ga se. Ljudima iz komšiluka zabranio je da dolaze, na mene je vikao, a razbio mi je televizor i telefon. Nije prezao ni od čega – izjavila je baka Stana nakon hapšenja unuka.

To se i potvrdilo u junu 2006, kada je Goran zajedno sa svoja dva polubrata po majci, Miroslavom Gligićem (30) i Borislavom Dabićem (24), uhapšen zbog sumnje da je zadavio Predraga Vrbana (31), zvanog Pedi Lopov, i Seada Kanurića (49), zvanog Stevo Mucavi, te da je njihova tela sakrio u svom kokošinjcu. Ovu trojku je u Kozarskoj Dubici tada hapsila četa od sto policajaca.

Posle hapšenja Kotarana i njegove polubraće, policija Republike Srpske je pretresla Kotaranovu kuću, u kojoj su pronađena dva puškomitraljeza, dve automatske puške, dve zolje, tri bombe, više pištolja, hladno oružje, uređaji za noćno osmatranje, alat kojim su zakopana tela Kanurića i Vrbana, njegovih žrtava, kao i 490 tableta ekstazija i špricevi za intravensko korišćenje narkotika.

Kada je izrečena presuda, Kotaran je izrazio samo jednu želju – da se podvrgne novom psihijatrijskom veštačenju i to s psihijatrom s kojim bi mogao da komunicira.

– Ja sam bolesna osoba i ako mi u narednih 16 godina u zatvoru omoguće lečenje, na slobodu ću izaći normalan – rekao je Kotoran.

Prilikom izricanja presude sudija je pročitao da je “jasno i nedovosmisleno utvrđeno da optuženom ne treba mnogo da bi izvršio ubistvo”.

Kotoran je, međutim, za sebe na suđenju rekao da je bio normalna osoba sve dok mu pred njegovim očima nisu ubili oca.

- Od tog trenutka ja više nisam isti – rekao je on i dodao da “živi za trenutak kada će se sresti s ubicom oca”. Dok taj trenutak ne doživi, provešće još devet godina u zatvoru u Foči.

Inače, ova ustanova važi za najveću i najbezbedniju tog tipa u Bosni i Hercegovini, a bio je čuven i u vreme stare Jugoslavije, kao jedan od “najtežih” zatvora na Balkanu.

Želeći da saznamo nešto više o Kotoranu, kontaktirali smo sa čelnicima ove ustanove. Međutim, u Upravi ove ustanove nam je rečeno da ne smeju da daju izjave za medije bez odobrenja Ministarstva pravde Republike Srpske.

U kabinetu ministarke Gorane Zlatković nam je sopšteno da pošaljemo zvaničan zahtev i da ćemo nakon toga dobiti sve potrebne informacije o ovom zatvoreniku.

Međutim, nakon nekoliko dana, uprkos uredno poslatom zahtevu i obećanjima da ćemo dobiti informacije, portparol ovog ministarstva Sanja Džombić nas je obavestila da je naš zahtev odbijen i da nisu u mogućnosti da čelnicima KPZ Foča dozvole saopštavanje informacija o Goranu Kotoranu, ne obrazloživši tu odluku.

Miljana Kulić, koja je godinama proganjala zvezdu „Granda” Mišela Gvozdenovića, u koga je bila patološki zaljubljena, u rijaliti šouu „Parovi” u nedelju uveče iznela je novu šokantnu priču iz perioda kada je živela u Čačku, gde inače živi pevač.

Naime, Miljana tvrdi da je Mišel angažovao drugove da je kidnapuju.

Miljana tvrdi da je sa tim slučajem upoznata i policija, koja ju je spasavala.

- Ta tri momka dolazila su stalno u kafić u Čačku u kojem sam radila. Bili su stalni gosti i jednog dana sam sela u auto sa njima da me odvezu do kuće, da ne bih zvala taksi. I onda su me odvezli u šumu i rekli da im je Mišel rekao da se sa mnom združe i da me malo zaplaše kako više ne bih dolazila pred njegovu kuću i bacala petarde noću. Niko me nije ni taknuo, niti silovao. Oni su me u toj šumi ostavili i rekli mi da ću sledeći put još gore da prođem ako ne prestanem to da radim. Pozvala sam mamu i ona je onda pozvala policiju. Otišla sam do najbliže kuće i tu je došla patrola po mene. Nisam htela da odam momke jer sam štitila Mišela - ispričala je Kulićeva za punim stolom tokom redovnog izbacivanja iz luksuzne vile, a učesnici su bili u šoku.

Kako bismo proverili istinitost Miljanine priče, pozvali smo Mišela, koji je sve njene navode demantovao.

- Još jednom kažem, nije važno šta kaže, nego ko kaže. Samo mali bezuman mozak kao što ga ona ima može to da izmisli. Da je to istina, za to bi se već znalo, policija bi reagovala i ja bih odgovarao. Nema od toga ništa. To je čista glupost. Laž - rekao nam je Mišel.

- Zašto nije ispričala ko su ti momci, ako su to zaista moji drugovi, i da ja stojim iza toga? Zato što me štiti, kažete? Nemoj, molim te, ona da me štiti. To je poslednje na svetu što mi treba. Sve to poričem. Nikome to ne bih uradio, čak ni njoj - rekao nam je pevač vrlo ljubazno i nimalo se nije uzbudio zbog Miljaninih optužbi.
Podsećamo, ovo je samo jedna u nizu dogodovština koje je Miljana podelila sa javnošću. Najveću pažnju izazvalo je njeno priznanje da je pevačevu kuću okrečila u roze.

- Kupila sam farbu, tonere, merdevine i došla taksijem pred njegovu kuću. Oko tri ujutru, dok su svi spavali, prekrečila sam kuću u roze. Pas nije lajao jer me je poznavao, dolazila sam ranije i hranila ga - ispričala je Nišlijka i dodala da je i Mišelovog vučjaka ofarbala u roze.

Marinko Rokvić fizički je napao momka i devojku u garaži tržnog centra u Beogradu. Do konflikta je došlo zbog parking mesta.

U slučaju da se dokaže da je kriv, Marinku zbog nasrtaja na Ivana Agbabu i njegovu devojku prete tri godine zatvora. Agbaba je otkrio da se Marinko osećao na alkohol kada je došlo do sukoba.

"Tražili smo mesto a sa naše leve strane se pojavio mini kuper. Ljudi su se isparkirali, mini kuper nastavlja da me seče. U tom trenutku moja devojka izlazi iz našeg automobila i staje ispred mini kupera i kaže "Pa ne možete da se parkirate, mi smo ovde došli prvi, nismo mi ludi što čekamo". Vikao je na nju, "Skloni se, ja sam to rezervisao, to je za mene ostavljeno." Krenuo je kolima na nju i zakačio je prednjim branikom. Ona se pomerila unazad ponovila je mu je da se neće skloniti, onda je ponovo krenuo na nju", priča Agbaba.

"Ja sam tada izašao iz automboila, savio sam se i stavio obe ruke na njegov otvoren prozor na vrata i u tom trenutku sam osetio miris alkohola. Obratio sam mu se ovim rečima "Gospodine veoma se nekorektno ponašate. Čekamo ovde na sva četiri". On je meni ponavlja drsko "Reci ovoj tvojoj da se skjloni." On je u tom trenutku krenuo na moju devojku i udario ju je, naslonio se branikom na njena kolena i i ona je u tom trenutku udarila šakom i rekla "Šta to radit?"

Rekao sam mu "Ajde sad damo produži dalje i sve će biti u redu." Na mene se izdrao skloni mi se od automobila, meni se obratio rečenicom "Šta hoćeš majmune?" i tada je krenio da me udari. U tom trenutku sam skinuo naočare, dok sam se okrenuo on je šakom udario moju devojku koja je pala na pod. Ja sam tada skočio na njega i počeli smo da se rvemo. U silnom cimanju sam povredio koleno, on je pao preko mene, tada sam udario glavu i vrat", rekao je Ivan.

Obezbeđenje je uspelo da ih razdvoji. Marinko, Ivan Agbaba i njegova devojka su završili u policiji gde su dali izjave.

"Sukob dva muškarca nije ništa neobično, ali situacija gde čovek koga sam smatrao godspodinom udara davojku koja je godište njegovih sinova i pritom je obara na pod, smatram vrlo sramotim", rekao je Ivan u Ekskluzivu.

On je naveo da njegova devojka ima modricu na laktu, kao i kontuziju obraza.

Socijalni radnici koji su Patriši Fauler (47) iz Pitsburga oduzeli četvoro dece u junu prošle godine otkrili su još jedan šokantan podatak: ta žena ima još dvoje dece koja su nestala i nema ih već desetak godina, a sve vreme je uzimala dečji dodatak za njih!

Blizanci Ajvon i Ajniša danas bi imali 18 godina i policija veruje da su mrtvi, ali ne mogu da to dokažu. U decembru prošle godine pretraživali su s psima porodičnu kuću i okolinu, ali ništa nisu otkrili.

Faulerova je uhapšena u avgustu prošle godine i optužena je da je uzimala socijalnu pomoć za izdržavanje blizanaca mada su oni nestali pre desetak godina. Tvrdila je da su joj sin i ćerka blizanci živi i za sve ove godine uzela je za njih od države oko 50.000 dolara kroz hranu, pomoć i medicinske beneficije.

Policija ju je pustila uz kauciju uprkos tome što im je napričala nekoliko verzija je o svojoj nestaloj deci. Prvo im je rekla da blizanci žive kod rođaka u Severnoj Karolini, Južnoj Karolini i Džordžiji. Međutim, rođaci su rekli policiji da za blizance dosad nisu čuli. Neke adrese rodbine koje je dala bile su lažne.

U jednom trenutku čak je rekla da je pre mnogo godina prodala blizance za 2.000 dolara po glavi ženi koju nije ni poznavala, a "transakciju" je ugovorio neki čovek kog je upoznala u baru. Zatim se predomislila i rekla da je slagala.

"Po mom profesionalnom mišljenju, uveren sam da su deca mrtva", rekao je Majkl Kuma, detektiv Okruga Alegeni svedočeći na saslušanju u oktobru.

Centar za nestale objavio je u septembru fotografije blizanaca kako bi oni danas izgledali. Policija nije pronašla dokaz da su djeca išla u školu. Uhapšen je i Patrišin sin Dejtvon (19), za kog se sumnja da je pomogao majci da sakrije blizance od vlasti.

Marija.J.(29) iz okoline Beograda otkriva kako ju je porodica „uvukla“ u kandže Jehovinih svedoka i kroz šta je sve prolazila da bi ponovo počela da živi normalnim životom.

Na prvi pogled, Marija je sasvim obična mlada žena. Ima supruga i dvoje dece – sina od četiri i kćerkicu od dve godine. Živi u skromnoj ali urednoj kući na periferiji Beograda; nedavno je počela da radi u prodavnici zdrave hrane i, poput većine ljudi u Srbiji, jedva sastavlja kraj sa krajem. Ali, ne žali se. Objašnjava da je srećna što ima ikakav posao i dodaje da joj ne pada teško što po povratku s posla sa suprugom i njegovim roditeljima odlazi da obrađuje baštu.

– Hoću da znam šta moja deca jedu – kaže kroz osmeh.

– Brat i ja smo odrastali na suvoj hrani; naša majka nije imala vremena da se bavi kuvanjem jer je puno radila, pa smo sve troje bili anemični i bolešljivi. Jedino je očuh bio boljeg zdravlja, jer je često odlazio kod rođaka u selo i hranio se zdravije. Ali, da njega nije bilo, ni nas troje verovatno ne bismo prošli kroz pakao…

Razvod roditelja – početak „novog života“

Marija je dete razvedenih roditelja. Otac ih je napustio kad je ona imala sedam, a brat tri godine.– Nisu se slagali, bili su dva sveta – objašnjava Marija.Majka se brzo preudala.

Imala sam nepunih devet godina kad je očuh došao da živi sa nama – priča Marija.

– Dopadalo mi se što ništa nije moglo da ga izbaci iz takta; bio je dobar prema mojoj majci, a brata i mene gledao je kao svoju decu. Jedino nas je smaralo što je od nas tražio da se pomolimo čim ustanemo, pre svakog obroka i pre odlaska na spavanje. Moja majka je ateista, zato mi je cela priča o molitvama izgledala malo uvrnuto. Ali, nismo imali kud; vremenom, navikli smo se na molitve koje nam je on dao ispisane na parčetu hartije…

„Raj“

Naizgled idilični život sa novom „glavom porodice“ počeo je da poprima nove obrise kada su Marija i njen brat od očuha dobili šarene brošure pune slika na kojima je, kako je očuh tvrdio, predstavljen raj.

– Branio nam je da gledamo televiziju i terao nas da naglas čitamo priče koje nas nisu zanimale. U njima je bilo reči o smrti kao o spasenju, o dolasku ’tvorca’ koji će preuzeti na sebe sve naše muke i brige… Kakve brige smo brat i ja mogli da imamo u to vreme? Interesovali su nas samo igranje sa vršnjacima i prve dečje simpatije… Nismo smeli da slušamo muziku kao naši vršnjaci, po ceo dan u kući se slušala neka čudna duhovna muzika. Kad smo se požalili majci, govorila nam je da ćutimo – priseća se Marija.

Izolacija

Društvo nije smela da pozove u kuću. Nije slavila rođendane posle jedne žurke na kojoj je drug iz razreda došao u dukserici sa printom grupe „Ajron mejdn“:

– Očuh se zgranuo kada je to video, i zabranio mi je da dovodim društvo. Preventive radi, isto je tražio i od brata. Kad smo se jednom posle škole zadržali sa društvom u školskom dvorištu, propisno nas je izgrdio i od tada počeo da nas sačekuje posle časova. Nismo mogli da mrdnemo od njega. Terao nas je da se družimo sa nekim starijim ženama koje su dolazile u našu kuću, a koje su imale isti blaženi osmeh kao i on. Sedeli smo za trpezarijskim stolom, mirni kao bubice, i pravili se da slušamo ono o čemu su pričali. Kad bi se zamorili, davali su nam one iste brošure sa šarenim slikama i terali nas da im čitamo naglas priče o ’spasenju’. I tako satima, danima, godinama – priseća se Marija.

U Srbiji postoji više od 60 verskih zajednica. Sve imaju ista prava, zagarantovana Ustavom. Zbog toga je „nemoguća misija“ prijaviti delovanje neke sekte, osim ukoliko ona direktno ne ugrožava nečiji život. I, naravno, nijedna verska zajednica ne priznaje da ima sektaške postulate.

Malo po malo, otuđeni od vršnjaka i stvarnog života, Marija i njen brat počeli su da prihvataju poruke iz brošura.

– Bili smo lepo vaspitana deca, nismo psovali niti se tukli; zato nam je bilo nepojmljivo što su naši drugovi u školi znali da se pokoškaju ili da opsuju kad se iznerviraju. Očuh nam je stalno govorio da je to ružno, da će oni završiti u paklu, a mi u raju kad dođe vreme za to. Iako mi je ta rečenica zvučala čudno, jednom sam je i sama izgovorila kada se moja drugarica iz klupe ostrvila na nemirnog dečka iz razreda koji ju je povukao za kosu. Od tada, a imala sam 13 godina, svi su počeli da mi se smeju i da me izbegavaju. Povukla sam se u sebe, tražeći utočište u porodici koja je već bila izolovana od komšiluka i rodbine – navodi Marija.

„Nećeš u školu, nego u crkvenu portu“

Kad je trebalo da upiše srednju školu, očuh se usprotivio. Rekao joj je da je mnogo važnije da propagira „pravo Hristovo učenje“, nego da „sedi zaludna u školskoj klupi i uči, jer ionako posao neće naći, a i ako ga bude našla, radiće sa ljudima koji je nisu dostojni i koji ne razumeju smisao ovozemaljskog života“.

– Umesto u školu, poslao me je u obližnju crkvu; moj zadatak bio je da sedim u porti i razgovaram sa ljudima koji dolaze da se mole. U početku je odlazio sa mnom, a onda, kad se uverio da dobro obavljam zaduženje, pustio me je da sama delim brošure i pričam o stvarima koje su ’zapisane i koje će se sigurno desiti’. Tada nisam znala da mi je mozak bio ispran; do te mere sam zaglibila, da sam čak i sa sveštenikom ulazila u filozofske rasprave, ubeđujući ga da tumači Bibliju na pogrešan način. Bio mi je cilj da ga ’spasim’, i ne sluteći šta radim – priseća se Marija.

Vremenom, njihova kuća postala je stecište Jehovinih svedoka. Dok su njeni prijatelji išli u školu, odlazili na žurke i izlazili po klubovima, Marijin radijus kretanja svodio se na crkvenu portu i kuću. S gorčinom u glasu dodaje da je bila posebno ponosna na sebe kada je uvela stotog člana u „život dostojan pravednika“.

Životna drama zbog brata

A onda se dogodio preokret. Kada je Marija napunila 19 godina, njenog brata je Hitna pomoć iz škole odvezla u bolnicu. Operacija je bila jedini način da preživi.

– Ni očuh, ni majka ni ja nismo pristali, jer Jehovini svedoci nikada ne primaju tuđu krv. Doktor nas je uzalud molio, objašnjavao nam je da će brat uspeti da se izvuče ako mu odstrane tumor, i da samo od nas zavisi da li će preživeti ili ne. Brat je još bio maloletan, pa je roditeljski pristanak bio neophodan. Zahvalili smo mu i objasnili da naša vera ne dopušta primanje tuđe krvi. Srećom, te je u hodniku bio rođak našeg oca; odmah ga je pozvao i objasnio mu o čemu se radi. Otac je dojurio i bolnicu i dao pristanak da brat bude operisan. U tom trenutku, mrzela sam ga iz dna duše. Danas shvatam da je učinio pravu stvar, ne samo za brata, već i za mene – ispoveda se Marija.

Povratak kod oca

Majka i očuh bili su ogorčeni na nju. Po povratku kući, rekli su joj da može samo da spakuje stvari i ode.– Nisam imala kud, otišla sam kod oca. Posle gotovo deset godina življenja po postulatima koje propagiraju Jehovini svedoci tata nije mogao da me prepozna; ipak, prihvatio je da budem sa njim i njegovom novom porodicom, i obećao je da će mi pronaći posao – priča Marija.

Upoznavanje novih ljudi na nju je delovalo kao hladan tuš. U početku je odbijala da komunicira; vremenom, uz polusestre, maćehu i oca koji su imali puno prijatelja počela je da se opušta.

– Majka i očuh se nisu javljali, i to mi je jako teško padalo. Trebalo mi je dve godine da se priviknem na normalan svet, na ritam života koji podrazumeva spremanje kuće, pripremanje kuvane hrane, kafu sa komšijama, izlaske u bioskop… Bila sam najsrećnija kada je tata jednog dana došao sa mojim bratom i obećao da ćemo ubuduće svi živeti zajedno. Brat je bio bled, ispijen i dezorijentisan, jednako pogubljen kao i ja dok sam živela sa majkom i očuhom. Nije se uklapao u okruženje, samo je ležao, šetao po dvorištu i ćutao. Tada je kod nas počeo da dolazi prosedi čovek kog je tata predstavio kao svog prijatelja. Razgovarao je sa nama, pogotovo sa bratom. Naknadno smo saznali da je to bio neuropsihijatar koji je radio sa žrtvama sekti – navodi Marija.

Povratak u realnost

Prestruktuiranje pogleda na svet trajalo je pune četiri godine otkako je Marijin brat završio u bolnici. Doktor je, kaže naše sagovornica, bio blag ali uporan; kad mu je rekla da je počela da izlazi sa mladićem iz kraja, bio je presrećan.

– Marija, ljubav će te izlečiti, vratiće te na pravi put. Naučila si da živiš u sadašnjosti, da prihvataš stvari onakvim kakve jesu; brat i ti ste godinama živeli u magnovenju, ispranih mozgova. Niste mogli da birate, bili ste suviše mali da biste se suprostavili željama očuha i majke. Sada možete, i ja ću uvek biti tu da razgovaramo ako se pokolebate i poželite da se vratite na stari put – prepričava Marija rečenice koje će joj, tvrdi, zauvek ostati urezane u pamćenje.

Nisu poklekli. Čak ni onda kada su na vrata očeve kuće zakucale dve smerne gospođe, držeći u rukama šarene brošure.

– Otvorila sam im vrata, ne dozvoljavajući da uđu u kuću. Bile su uporne, ali ne više od mene. Poželela sam da viknem na njih, da ih trgnem, ali sam shvatila da nemam dovoljno znanja da ih vratim u realnost. Danas strogo motrim na ljude koji dolaze u Nebojšinu i moju kuću. Ne želim da naša deca prođu kroz pakao kroz koji smo prošli brat i ja – zaključuje Marija.

Mnogim novopečenim mamama seks posle porođaja je poslednja stvar na pameti.

Nezainteresovanost za seks najčešće je posledica umora, iscrpljenosti, suvoće vaginalnog područja i straha od bola, zbog čega ženama treba vremena da se u njima ponovno probudi seksualna želja.

Svaku ženu koja je nedavno rodila, zanimaju odgovori na ovih sedam pitanja:

1. Koliko brzo nakon rođenja deteta mogu da imam intimne odnose?

Bez obzira jeste li rodili vaginalno ili carskim rezom, telu treba vremena za oporavak. Ginekolozi preporučuju da čekate četiri do šest sedmica pre nego što ponovno budete imali intimne odnose, ali normalno je i ako vam treba nekoliko meseci.

2. Hoće li boleti?

Hormonalne promene mogu izazvati suvoću vagine, pogotovo ako dojite. Kako biste izbegli bilo kakvu nelagodu tokom seksa, počnite lagano grljenjem, ljubljenjem ili masažom. Postepeno pojačavajte intenzitet stimulacije.

3. Hoće li osećaj biti drugačiji?

Nakon vaginalnog porođaja tonus mišića vagine može oslabiti i tako se smanjiti ugodan osećaj trenja tokom seksa. Ovde mogu pomoći Kegelove vežbe. Jednostavno stisnite vaginalne mišiće kao da pokušavate da zaustavite mokrenje.

4. Šta je sa kontracepcijom?

Osim ako ne želite što pre ponovno da zatrudnite, seks nakon trudnoće zahteva pouzdanu kontracepciju, čak i ako dojite. Najjednostavnija sredstva biće prezervativi i spermicidi, a odmah nakon porođaja možete koristiti pilule koje sadrže samo progesteron.

6. Kada ću se ponovno osjećati privlačnom?

Mnoge žene se nakon porođaja ne osećaju preterano privlačno. Potrebno je barem dva meseca da bi se materica vratila u stanje pre porođaja, pa u međuvremenu možete izgledati kao da ste u šestom mesecu trudnoće. Uz to nekima je potrebno i do godinu dana da izgube sve nakupljene kilograme, a ako dodamo tome moguće strije, tamne mrlje na koži lica ili veća stopala koja se zadrže i nakon porođaja, potpuno je razumljivo da se osećate nesigurno kada je reč o vašem postporođajnom izgledu. Međutim, vrlo brzo ćete vratiti želju, ako poradite na samopouzdanju.

7. Kako mogu pojačati želju za seksom?

Pokušajte koliko god je moguće da radite na svom fizičkom i psihičkom zdravlju. Na primer, zavolite pormene na vašem telu, redovno budite fizički aktivni, odmarajte koliko god je moguće, razmenite iskustva sa drugim mamama.

Mnogi vole grub seks i to nije nikakva novina. Ali, šta je to što grub seks čini toliko uzbudljivim?

Ako volite da ugrizete svog partnera (ili da on ugrize vas), vezivanje, blage udarce... može se reći i da volite grub seks.

Statistika pokazuje da je više muškaraca nego žena koji vole ovakav seks, što ipak ne umanjuje činjenice da u tome uživaju i neke žene. Ako spadate u grupu kojoj nikako nije jasno šta je toliko uzbudljivo u grubom seksu, evo odgovora.

Iznenađenje

Jedan od razloga zašto mnoge uzbuđuje grublji seks je element iznenađenja koji pokreće receptore dopamina i povećava seksualno zadovoljstvo. Osim toga, neočekivani "potezi" u krevetu održavaju vezu uzbudljivom i svežom, sprečavaju da seks postane monoton. Ako se pitate kakve veze imaju iznenađenja sa grubim seksom - ljudi su mnogo slobodniji kada je u toku grublja "akcija" i žele da probaju različite stvari.

Poverenje
Naučnici objašnjavaju da je reč o "životinjskom nasleđu" - među životinjama ujedanje predstavlja društveni ritual, koji se odigrava u krugu porodice. Drugim rečima, potrebno je da životinja veruje drugoj životinji dovoljno da joj dopusti da je u igri ujeda. Slično je i kod ljudi. Da biste dopustili partneru da vas vezuje, blago udara ili ujeda, morate da imate potpuno poverenje u njega da biste znali da vas neće povrediti.

Moć

Moć uzbuđuje, bilo da je "predajete" partneru ili ste vi dominantni tokom odnosa.
Posle celodnevnog donošenja odluka i obavljanja različitih obaveza, ponekad je opuštajuće i predstavlja zadovoljstvo da nekome predate moć, naročito partneru u krevetu.

Opojnost moći
Tokom grubljeg seksa, muškarac se oseća kao da može da "uzme" sve što želi od svoje partnerke. Ona, zauzvrat, oseća koliko je on želi, zbog čega postaje otvorenija prema njemu.
Njegova moć, dominacija tokom odnosa uzbuđuje žene, a što se on oseća moćnije, to seks postaje bolji, kažu seksolozi. Dominacija i potčinjenost donose uzajamno zadovoljstvo.

Sebičnost

Grublji seks ponekad nudi izgovor da na trenutak budete sebični. Partner koji je dominantan tokom grubog seksa određuje ritam, poze, sve što želi (naravno, dok time ne povređuje partnera ili partnerku).
Ako biste voleli da probate grublji seks, trebalo bi da prvo razgovarate o tome sa partnerom. Najpre, trebalo bi da se dogovorite koja granica grubosti vam odgovara, a onda - uživajte!

Nikola Raguž pre tri godine doživeo je saobraćajnu nesreću. U komi je proveo tri meseca, a sada je u invalidskim kolicima, ali on ne odustaje, čime je oduševio čitav svet.

Nikola je privukao pažnju medija neverovatnim činom ljubavi prema sestri. Naime, iako je poslednje tri godine vezan za invalidska kolica, to ga nije sprečilo da pleše na sestrinoj svadbi.

Njegov čin je dirunuo čitav svet! Njegovu hrabrost pozdravilo je skoro 2 miliona ljudi, tako da je nehotice postao internet senzacija bez usiljenog truda koji mnogi danas ulažu kako bi dostigli taj status.

Biće da ipak ima nade za budućnost, jer se prave vrednosti i dalje nagrađuju, pa makar to bila samo empatija.

Petogodišnji dečak iz Stare Pazove od avgusta 2016. godine boluje od leukemije, transplantacija koštane srži u nemačkoj bolnici iznosi nedostižnih 300.000 evra

Stojan Radeka (5) iz Stare Pazove je još jedno dete iz Srbije koje se prerano bori za život! Mališan od avgusta 2016. godine boluje od leukemije, a za operaciju u Nemačkoj potrebno je čak 300.000 evra.

Sreća u nesreći je to što je njegov rođeni mlađi brat Veljko Radeka (2) donor koštane srži. On ne može da se pomiri sa činjenicom da Stojan umire.

Srce da pukne

- Pomozite mom bati, ja ne dam da on ode na nebo - rekao je Veljko, koji je tek nedavno počeo da govori.

Roditelji bolesnog dečaka očajni su zbog njegove zdravstvene situacije. Međutim, oni nisu klonuli duhom i čine sve što je u njihovoj moći da spasu svog sina kako bi ozdravio i ponovo se igrao i trčao s bratom i drugarima.

- Stojan se letos razboleo! Kad smo došli s mora, žalio se da ga boli uvo. Suprug i ja smo ga odveli kod lekara i rekli su nam da ima upalu ušiju i dobio je antibiotike. Nakon dva dana moj sin se povukao u sebe i počelo je sve da mu smeta. Nije hteo da se igra, samo je ležao i žalio se na nove bolove u oku. Hitno smo ga ponovo odveli kod lekara misleći da se upala proširila. Uradili smo krvnu sliku, koja je pokazala loše rezultate. Uputili su nas na Institut za majka i dete, gde su odmah konstatovali da Stojan boluje od akutne mijeloblastične leukemije (AML) - priča majka Bojana u suzama.

Odbili ga u Srbiji

- Srušio nam se ceo svet! Nismo mogli da poverujemo u to. Šta nas je snašlo! Stojan je bio utučen jer nije želeo da prihvati boravak u bolnici. Odmah je počeo s hemoterapijama. Terapije su prošle manje-više dobro, on se navikao na bolničku postelju, najbolji drugari postala su mu bolesna deca koja se tamo leče. Bolno je gledati svoje dete u takvom stanju. Ne mogu da zaustavim suze, jecanje, plač, vrištanje i strah. Pred njim se ponašam kao najhrabrija majka, a duša mi se cepa i umire s njim - kaže Stojanova majka.

Bojana Radeka moli sve ljude dobre volje da finansijski pomognu njenom sinu da dobije nov život i da se operiše u Nemačkoj.
- Potrebna nam je transplantacija. U Srbiji su nas odbili, a za operaciju u Nemačkoj potrebno je oko 300.000 evra. Uskoro krećemo sa zračenjem, dok ne prikupimo novac za inostranstvo. Pomozite nam! Život je borba, a mi smo rešili da u ovoj borbi budemo pobednici - rekla je dečakova majka.
DAJMO ŠANSU

Dinarski račun 340-3233108579
Devizni račun
IBAN RS 35340000003209675125
BOJANA RADEKA
BRANKA ĆOPIĆA 2,
STARA PAZOVA
SWIFT CODE:
GIBAATWG
ERSTE GROUP BANK
AG WIEN, AUSTRIA

BEOGRAD - Vlastimir Milošević (34), koji radi kao obezbeđenje splavova pronađen je jutros na šinama u ulici 27. marta u lokvi krvi, a prvi rezultati istrage kako Kurir saznaje ukazuju na likvidaciju

Prema saznanjima Kurira Milošević je ubijen sa više hitaca u glavu i telo iz automatskog pištolja M 84 kalibra 7,65 mm škorpiona.

Ubica je Miloševića prvo sačekao u ulazu zgrade, a kada ga je ovaj primetio on se dao u bekstvo, ali ga je likvidator sustigao i ispalio hice od kojih su neki bili smrtonosni.

Kako nezvanično saznajemo, očevici su iz kola na semaforu videli Vlastimira kako pada na šine, ali su isprva mislili da mu je pozlilo. Na telo je prvi naišao vozač tramvaja koji se odmah zaustavio. Na lice mesta ubrzo je stigla i njegova supruga, sa kojom je živeo u zgradi prekoputa, vidno potresena, koju su odmah potom zbrinuli lekari.

Vlastimir Milošević inače je reprezentativac Srbije u kjokušinkaiu.

Pevačica Marija Šerifović nedavno je opljačkana na pumpi, a posle toga otkrila je da ovih dana preživljava teške trenutke.

Naime, pevačica koja je mnogo vezana za svog psa Robija na društvenoj mreži Instagram podelila je sa pratiocima da je on mnogo bolestan i da se bori za njegovo ozdravljenje.

Njen pas je nedavno operisan a sada prolazi kroz terapiju zračenja.

Pevačica je na društvenim mrežama objavila zajedničku fotografiju sa njim i to uz dirljivu poruku.

"Mi uspešno guramo drugu nedelju hemoterapije. Još jedna nedelja, pa pauza", napisala je ona.

Jelena Karleuša i Marija Šerifović uradile su nešto zaista ludo na sceni Zvezda Granda.

Naime, slatka mala je obukla kratk suknju, a onda je u jednom momentu usred studija i izazivala Mariju. Naposletku je tu suknju i podigla!

Marija se sagla, a kad je videla to što je videla, ostala je u šoku!

Produkcija rijalitija Parovi donela je odluku da takmičar Omer Nadarević Omčo mora da napusti vilu zbog nervnog sloma.

U emisiji Parovi na vrućoj stolici, Omčo Bosanac je prvi put otvorio dušu i ispričao detalje svoje tužne životne priče. Učesnici Parova, pre svega Dalila Mujić, nisu ga ozbiljno shvatili i on je bukvalno doživeo nervni slom. Omčo je u svojoj potresnoj ispovesti pričao kako sam brine o ocu i majci koji su teško bolesni. Takmičar je pričao i kako ga je žena prevarila sa bratom od strica i potom ga napustila.

Svi učesnici rijaltiija Parovi su plakali dok je on pričao, jer težu priču do sada nisu čuli u vili. Nadarević je, kažu, prvi put do detalja iskreno ispričao sve što ga je mučilo pred milionima gledalaca. Ipak neki od ukućana su se smejali njegovoj teškoj priči.

"Imam pravo da ne verujem u njegovu priču i da izmišlja, može da priča šta hoće, može da priča i da hoće da se ubije, nek uzme, nek popije after šejv ako hoće", dobacivala je Dalila i dodala:
"On je folirant".

Ovi njeni komentari su kod Omča izazvali reakciju da se potpuno povuče u sebe i ni sa kim ne razgovara. Ubrzo je stigao tim stručnjaka, koji su sa njim razgovarali i utvrdili da ne može više da boravi u zatvorenom prostoru, već mora da bude pod medicinskiom nadzorom.

(Happy)

Kada je došla nasvet, sićušna devojčica Frančeska imala je samo 620 grama. Da se rodila samo dan ranije, lekari ništa ne bi mogli da učine za nju.

Malena Frančeska rođena je neposredno nakon što je majka ušla u 24. nedelju trudnoće, što je, najranije moguće da bi beba preživela, i to samo zahvaljujući nasavremenijoj medicini.

U aprilu prošle godine tada 36-godišnja trudnica, Viktorija Bredli iz Liverpula je iznenada osetila bolove u leđima i stomaku da bi sledećeg dana rodila ćerkicu prirodnim putem.

"Kada se rodila, izgledala je kao 3D snimak, koža joj je bila providna", priseća se Viktorija.

Medicinsko osoblje je napravilo otiske bebinih stopala i ručica kako bi roditeljima olakšali najverovatniji rastanak od deteta. Niko nije verovao da ima ikakve šanse da preživi. Ali, uprkos mračnim predviđanjima, Frančeska je poput pravog malog borca pobedila statistiku.

Posle čak 17 nedelja provedenih u bolnici, 15 transfuzija krvi i operacije laserom, koja joj je sačuvala vid, devojčica je živa i zdrava puštena kući, na veliku radost roditelja. Danas malo veliko čudo ima 6,86 kilograma i odlično napreduje, bez ikakvih posledica.

Poznato je da srpska pevačica izbegava da se lik njenog naslednika vidi na društvenim mrežama

Seka Aleksić obožava svog sina Jakova i svako malo objavljuje njegove preslatke fotografije na društvenim mrežama.

Doduše ona je vrlo oprezna i izbegava da objavi slike na kojima se potpuno vidi njegovo lice, što je potpuno razumljivo sa njene strane.

Tako je i sada na svom Instagramu okačila presladak video koji je napravila, ali je opet sakrila deo njegovog lica i to koristeći aplikaciju Snepčet.

 Koridor 11 nedavno je završen. Nakon što je završen ovaj deo puta, putnici mogu mnogo brže, ali što je najbitnije i bezbednije da putuju do Čačka.

Autoput Ljig - Preljina dodatno rasterećuje Ibarsku magistralu.

Ova magistrala poznata je kao jedna od najkritičnijih i opasnijih tačaka na srpskim putevima.

U medijima svako malo možemo čitati o ovom putu, i to na stranicama crne hronike.

"Magistrala smrti", "Čuvajte život na Ibarskoj, jedan sekund nepažnje vam može odneti život", "Pešak poginuo na Ibarskoj", "Teška nesreća na Ibarskoj magistrali", samo neki su od naslova vezanih za ovu saobraćajnicu.

Ovakvi naslovi ne bi trebalo da nas čude kad se uzme u obzir crna brojkama.

Prema podacima saobraćajne policije u koje smo imali uvid, od 2000. godine do oktobra prošle godine na magistrali smrti poginulo je 676 ljudi!

Prema ovim podacima, od početka 2000. godine do oktobra 2016. godine na ovoj magistrali dogodilo se 15.754 saobaćajnih nezgoda!

Samo u deset meseci 2016. godine ova magistrala odnela je 23 života!

Ove brojke su na jednu od najvećih i najprometnijih saobraćajnica stavile “veliku crnu tačku”.

Prema mišljenju Damira Okanovića, direktora komiteta za bezbednost saobraćaja glavni razlog zbog velikog broja saobraćajnih nezgoda na ovoj magistrali je saobraćaj visokog intenziteta.

- Prema mom mišljenju, razlog čestih saobraćajnih nesreća je visok nivo intenziteta saobraćaja. Nije problem u Ibarskoj kao putu. Kad biste taj intenzitet saobraćaja premestili na bilo koji drugi put, bilo bi isto. Ono što je problem sa Ibarskom jeste to što je na ovoj magistrali koja je duga 304 kilometra ima na desetine raskrsnica, pešaka, mnogo semafora zbog kojih se i događa veliki broj nezgoda...

- O intenzitetu saobraćaj svedoči i podatak da samo kroz deonicu Orlovača- Ripanj svakog dana prođe 25.000 vozila. Ono što je definitivno jeste da će puštanje u promet Koridora 11 značajno smanjiti broj saobraćajnih nezgoda, a samim tim i crnu brojku nastradalih lica. Veliki broj vozača će se prebaciti na Koridor, pa će se Ibarska znatno rasteretiti  - zaključuje Okanović.

Ražnatović je ubijen pre 17 godina, a ova fotografija uznemirila je mnoge

Na Fejsbuku se pojavila fotografija na kojoj pored groba Željka Ražnatovića Arkana stoji čovek koji neodoljivo podseća na pokojnog vođu "Tigrova". Odmah su se na društvenim mrežama pojavile razne teorije...

Kako su teorije o Arkanovoj lažnoj smrti vrlo popularne, mnogim zaverenicima ovo je bilo dovoljno da krenu u nove teze: ko je čovek, da li je ovo zapravo on i slično...

Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2000. godine u tadašnjem hotelu "Interkontinental".

Pevačica Marija Šerifović doživela je peh pre nekoliko dana kada joj je lopov na benzinskoj pumpi ukrao novčanik iz automobila.

Dok je Marija bila okrenuta aparatu za točenje goriva, nepoznati muškarac je prišao sa druge strane automobila i ukrao joj novčanik, koji se nalazio na prednjem sedištu.

"Sve se odigralo u svega nekoliko sekundi, a Marija je bila šokirana. Ona je došla na jednu pumpu na Novom Beogradu kako bi sipala gorivo. Kako je bila velika gužva, Marija nije čekala radnika koji toči gorivo, već je sama prišla aparatu kako bi nasula benzin. U trenutku kada se okrenula, neko je prišao njenim vratima i uzeo novčanik sa prednjeg sedišta. Kada je natočila gorivo, ušla je u auto po novac i tada shvatila da joj nema stvari. Bila je šokirana, u prvi mah je pomislila da se radi o skrivenoj kameri, a kada je pretražila auto, u nadi da je novčanik ostavila na drugom mestu, shvatila je da je reč o krađi. Odmah je uletela u radnju i viknula da je pokradena. Radnici su je gledali u neverici, a a pevačica ih je molila da vrate kamere i tada su imali šta i da vide. Muškarac srednjih godina je prišao vratima, uzeo novčanik, seo u drugi automobil i otišao u drugom pravcu ", priča Marijina prijateljica.

"Srećom, Marija nije imala mnogo stvari u novčaniku, jer većinu stvari plaća karticom, dok joj dokumenta stoje na drugom mestu, pa neće morati da ide da vadi sve iznova. Nije želela da prijavi slučaj policiji, ali joj je ovo bilo za nauk da pazi gde ostavlja stvari. Kako je pevačicin stan blizu pumpe, ona je pešice otišla po novac kako bi platila gorivo koje je natočila", kaže pevačicina drugarica, koja objašnjava da se Marija nije potresla.
"Marija se nije potresla zbog toga jer shvata da se to danas dešava svima. Živimo u takvom vremenu da su ovakve situacije postale normalne, a u stvari ne bi trebalo da je tako", završava Marijina prijateljica.

Čuli ste možda za onu bapsku foru da zavijete stopala u foliju na dva sata kad ste prehlađeni, i to će vam magično izležiti rehladu? E, pa, ovo nije to. Ovo zapravo ima efekta.

Reč jeo triku na koji sam slučajno naletela pre desetak dana, a koji garantuje negovana, nežna i meka stopala preko noći. Zašto baš aluminijumska folija, pitate se? Zašto se ne stavljaju obične kese ili ona providna, prijanjajuća? Pa, iz istog razloga iz kog je ljudi masovno stavljaju u obuću - jer održava toplotu bolje od bilo čega drugog što možete da nađete u kući. Na taj način će vam koža stopala tokom noći biti zagrejana, pore će ostati otvorene i ono što stavite na kožu ispod folije će bolje da se upije.

A u tome što je ispod folije se zapravo i krije caka. Jer, tu ide čuveno kokosovo ulje, poznatije kao božju dar za suvu, ispucalu kožu i kosu.

Potrebno vam je:
Aluminijumska folija

Kokosovo ulje

Eterično ulje

Postupak je jednostavan:

Pomešajte malo kokosovog ulja sa omiljenim eteričnim uljem pa to nanesite na čista stopala. Nema potrebe da utrljavate niti da čekate da se ulje upije već jednostavno odmah stopala zamotajte u obilnu količinu folije.

Sve što vam sad preostaje jeste da obujete deblje čarape preko folije i legnete na spavanje. Ulje će da deluje tokom cele noći i stopala će vam, kako mnogi kažu, uutru da budu savršeno nežna, a pete kao da nikad nisu ni bile ispicale.

Bila sam baš uzbuđena ujutru kad sam skidala foliju da vidim rezultate, jer je muka sa suvim petama nešto što me prati već godinama. Mnogo više uzbuđena nego što bi iko trebalo da bude prema (sopstvenim!) stopalima. Ali, nisam se razočarala!
Koža na petama zaista jeste mnooogo mekša, izgleda zdravije, na dodir je glatka i na oko lepša. Naravno, nije mi preko noći ovaj trik sredio sve probleme sa stopalima (na primer, imam neke jako uporne žuljeve) ali nakon treće večeri sam primetila da čak i nokti izgledaju lepše - a nisam imala pojma da će ovo i na njih delovati.