Odluka Haškog tribunala da pokojnog Slobodana Miloševića oslobodi svih optužbi za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni, ponovo dokazuje da bi sve tvrdnje NATO-a o takozvanim "zvaničnim neprijateljima" trebalo prihvatati s ogromnom rezervom. Slobodan Milošević je definitivno oslobođen ozbiljnih optužbi, ali zašto se o tome skoro i ne govori?
"Za proteklih dvadeset i nešto godina, neokonzervativni komentatori i "liberalni intervencionisti" koristili su svaku moguću priliku da nam objasne da je Milošević (koji je, inače, bio demokratski izabrani predsednik države u kojoj je, u to vreme, slobodno delovalo više od 20 političkih partija!) zapravo bio zlokobni, genocidni diktator; čovek koga treba kriviti za smrt bukavlno svih koji su na Balkanu stradali tokom devedesetih", piše u svom blogu objavljenom na sajtu RT, Nik Klark, novinar, publicista i pisac.
Zvanični narativ - isti onaj kojim nam je 2003. godine objašnjeno da Irak poseduje oružje za masovno uništenje i koje može da bude lansirano u roku od 45 minuta - bio je čista obmana, ali osmišljena tako da opravda operaciju smene režima u Srbiji, koju su elite na Zapadu tako dugo priželjkivale.
Zaključak Haškog tribunala - da je jedan od najvećih političkih demona naše ere, zapravo, nevin čovek koji nije počinio zverstva i zločine za koje je optužen - trebalo je da bude jedan od glavnih naslova u svim svetskim medijima. Ali nije.
Čak je i sam Hag odlučio da zaključak o Miloševićevoj nevinosti "sahrani" negde duboko u tekst presude lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, dugom 2.590 strana. Karadžić je, podsetimo, u martu 2016. godine proglašen krivim za "genocid" (u Srebrenici), ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
U Hagu nije bilo ni zvanične objave da je Milošević nevin, ni konferencije za novinare tim povodom. Jedini kome treba da zahvalimo za to „otkriće“ je predani istraživač i novinar, Endi Vilkokson, koji je na haški zaključak o nepostojanju Miloševićeve krivice naišao tokom pažljivog čitanja presude Karadžiću.
A kako je sve nekad bilo drugačije!
Suđenje Miloševiću, takozvanom "Balkanskom kasapinu", počelo je u februaru 2002. godine. U to vreme, sve i da ste bili zaključani u nekom ormaru, do detalja biste znali šta se dešava u Hagu. Si-En-En je uživo prenosio suđenje, "najvažnije još od Nirnberškog procesa“. Unapred se podrazumevalo da je Milošević kriv - o tome nije bilo nikakve diskusije.
"Kad stigne presuda, i on nestane u toj ćeliji, nikada niko više ništa o njemu neće čuti!", izjavila je tada američka advokatica Džudit Armata, iz Koalicije za međunarodnu pravdu - organizacije u čijem je upravnom odboru savetodavni član bio i nekadašnji američki ambasador u Jugoslaviji, Voren Cimerman.
Bilo koga ko se u to vreme uopšte usudio da se suprotstavi NATO-u po pitanju krivice bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije za ratne zločine, Imperijalni Isterivači Istine nazivali su "Miloševićevim advokatom" i optuživali ga za "negiranje genocida".
Međutim, usred čitave te halabuke oko "suđenja veka", veoma brzo je postalo jasno da se tužilaštvo suočava s ogromnim problemima - "Sandej tajms" je čak citirao jednog stručnjaka za međunarodno pravo, koji je tvrdio da bi preko 80 odsto uvodnih reči tužilaca bilo koji britanski sud momentalno odbacio kao "rekla-kazala". Moja skromna procena je da je čak i to blaga kvalifikacija.
Miloševićevo suđenje je bilo šou
Problem je, zapravo, bio u tome što se u Miloševićevom slučaju radilo o "šou suđenju", u kojem je geopolitika važnija od čvrstih dokaza. Ne sme se zaboraviti da je originalna optužnica protiv njega, u vezi s navodnim genocidom i ratnim zločinima počinjenim na Kosovu, objavljena u maju 1999. godine, usred NATO bombardovanja Jugoslavije - odnosno, u vreme kada rat na Kosovu nije baš išao po planu koji su prethodno skovale Sjedinjene Države i njihovi saveznici.
Optužnica je, to je bilo jasno kao dan, bila osmišljena tako da poveća pritisak na Miloševića, kako bi se on povinovao zahtevima NATO-a. Međutim, problem za Alijansu bio je u tome što je, u trenutku kad je trebalo da počne suđenje bivšem srpskom i jugoslovenskom predsedniku, već počeo da se raspliće i narativ u vezi s Kosovom.
Mutne tvrdnje Sjedinjenih Država i njihovih saveznika o genocidu, o stotinama hiljada mrtvih - koje je tada beležio veliki Džon Pildžer - ispostavile su se kao lažne. U septembru 2001. godine, čak je i sud Ujedinjenih nacija zvanično priznao da na Kosovu nije bilo genocida.
Tako su, u pokušaju da "napumpaju" sve slabiji slučaj koji (ni)su imali protiv Miloševića, tužioci u Hagu morali da podignu novu optužnicu - ovog puta za rat u Bosni. "Sloba" je optužen za sudelovanje u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" navodnom planskom ubijanju i etničkom čišćenju bosanskih Hrvata i Muslimana, s ciljem da se formira takozvana "Velika Srbija".
U normalnim slučajevima, kad se nekome sudi za zločin, prvo se prikupe dokazi, pa se onda - ako se proceni da dokaza ima dovoljno - podiže optužnica. Međutim, u Miloševićevom slučaju sve se desilo potpuno suprotno: optužen je iz političkih razloga, a tek nakon toga je počeo "lov" na dokaze.
Velika ironija je bila i u tome što je bivši jugoslovenski predsednik dobio javnu pohvalu američkog predsednika Bila Klintona za ulogu koju je odigrao u procesu potpisivanja bosanskog mirovnog sporazuma 1995. godine u Dejtonu, u američkoj saveznoj državi Ohajo.
A prava istina je ovo: Milošević nije bio okoreli srpski nacionalista. On je, u stvari, bio doživotni socijalista, koji je oduvek, i zauvek, bio posvećen ideji multietničke Jugoslavije. Dok je bio na vlasti, namera mu nije bila da izgradi "Veliku Srbiju", već da proba da "veliku Jugoslaviju" zadrži na okupu - a to je sada - doduše, s ogromnim zakašnjenjem - priznao i Haški tribunal.
Milošević ne samo što nije bio odgovoran za etničko čišćenje u Bosni - on se čak javno izjašnjavao protiv te pojave. U haškoj presudi pominju se njegove „neprestane kritike politike koju su vodili optuženi (Karadžić) i vlasti bosanskih Srba“. On je bio čovek za koga je bilo koji oblik rasizma praktično bio anatema. Insistirao je na tome da se moraju zaštititi pripadnici svih naroda, piše u svom blogu Nik Klark.
"Za proteklih dvadeset i nešto godina, neokonzervativni komentatori i "liberalni intervencionisti" koristili su svaku moguću priliku da nam objasne da je Milošević (koji je, inače, bio demokratski izabrani predsednik države u kojoj je, u to vreme, slobodno delovalo više od 20 političkih partija!) zapravo bio zlokobni, genocidni diktator; čovek koga treba kriviti za smrt bukavlno svih koji su na Balkanu stradali tokom devedesetih", piše u svom blogu objavljenom na sajtu RT, Nik Klark, novinar, publicista i pisac.
Zvanični narativ - isti onaj kojim nam je 2003. godine objašnjeno da Irak poseduje oružje za masovno uništenje i koje može da bude lansirano u roku od 45 minuta - bio je čista obmana, ali osmišljena tako da opravda operaciju smene režima u Srbiji, koju su elite na Zapadu tako dugo priželjkivale.
Zaključak Haškog tribunala - da je jedan od najvećih političkih demona naše ere, zapravo, nevin čovek koji nije počinio zverstva i zločine za koje je optužen - trebalo je da bude jedan od glavnih naslova u svim svetskim medijima. Ali nije.
Čak je i sam Hag odlučio da zaključak o Miloševićevoj nevinosti "sahrani" negde duboko u tekst presude lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, dugom 2.590 strana. Karadžić je, podsetimo, u martu 2016. godine proglašen krivim za "genocid" (u Srebrenici), ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
U Hagu nije bilo ni zvanične objave da je Milošević nevin, ni konferencije za novinare tim povodom. Jedini kome treba da zahvalimo za to „otkriće“ je predani istraživač i novinar, Endi Vilkokson, koji je na haški zaključak o nepostojanju Miloševićeve krivice naišao tokom pažljivog čitanja presude Karadžiću.
A kako je sve nekad bilo drugačije!
Suđenje Miloševiću, takozvanom "Balkanskom kasapinu", počelo je u februaru 2002. godine. U to vreme, sve i da ste bili zaključani u nekom ormaru, do detalja biste znali šta se dešava u Hagu. Si-En-En je uživo prenosio suđenje, "najvažnije još od Nirnberškog procesa“. Unapred se podrazumevalo da je Milošević kriv - o tome nije bilo nikakve diskusije.
"Kad stigne presuda, i on nestane u toj ćeliji, nikada niko više ništa o njemu neće čuti!", izjavila je tada američka advokatica Džudit Armata, iz Koalicije za međunarodnu pravdu - organizacije u čijem je upravnom odboru savetodavni član bio i nekadašnji američki ambasador u Jugoslaviji, Voren Cimerman.
Bilo koga ko se u to vreme uopšte usudio da se suprotstavi NATO-u po pitanju krivice bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije za ratne zločine, Imperijalni Isterivači Istine nazivali su "Miloševićevim advokatom" i optuživali ga za "negiranje genocida".
Međutim, usred čitave te halabuke oko "suđenja veka", veoma brzo je postalo jasno da se tužilaštvo suočava s ogromnim problemima - "Sandej tajms" je čak citirao jednog stručnjaka za međunarodno pravo, koji je tvrdio da bi preko 80 odsto uvodnih reči tužilaca bilo koji britanski sud momentalno odbacio kao "rekla-kazala". Moja skromna procena je da je čak i to blaga kvalifikacija.
Miloševićevo suđenje je bilo šou
Problem je, zapravo, bio u tome što se u Miloševićevom slučaju radilo o "šou suđenju", u kojem je geopolitika važnija od čvrstih dokaza. Ne sme se zaboraviti da je originalna optužnica protiv njega, u vezi s navodnim genocidom i ratnim zločinima počinjenim na Kosovu, objavljena u maju 1999. godine, usred NATO bombardovanja Jugoslavije - odnosno, u vreme kada rat na Kosovu nije baš išao po planu koji su prethodno skovale Sjedinjene Države i njihovi saveznici.
Optužnica je, to je bilo jasno kao dan, bila osmišljena tako da poveća pritisak na Miloševića, kako bi se on povinovao zahtevima NATO-a. Međutim, problem za Alijansu bio je u tome što je, u trenutku kad je trebalo da počne suđenje bivšem srpskom i jugoslovenskom predsedniku, već počeo da se raspliće i narativ u vezi s Kosovom.
Mutne tvrdnje Sjedinjenih Država i njihovih saveznika o genocidu, o stotinama hiljada mrtvih - koje je tada beležio veliki Džon Pildžer - ispostavile su se kao lažne. U septembru 2001. godine, čak je i sud Ujedinjenih nacija zvanično priznao da na Kosovu nije bilo genocida.
U normalnim slučajevima, kad se nekome sudi za zločin, prvo se prikupe dokazi, pa se onda - ako se proceni da dokaza ima dovoljno - podiže optužnica. Međutim, u Miloševićevom slučaju sve se desilo potpuno suprotno: optužen je iz političkih razloga, a tek nakon toga je počeo "lov" na dokaze.
Velika ironija je bila i u tome što je bivši jugoslovenski predsednik dobio javnu pohvalu američkog predsednika Bila Klintona za ulogu koju je odigrao u procesu potpisivanja bosanskog mirovnog sporazuma 1995. godine u Dejtonu, u američkoj saveznoj državi Ohajo.
A prava istina je ovo: Milošević nije bio okoreli srpski nacionalista. On je, u stvari, bio doživotni socijalista, koji je oduvek, i zauvek, bio posvećen ideji multietničke Jugoslavije. Dok je bio na vlasti, namera mu nije bila da izgradi "Veliku Srbiju", već da proba da "veliku Jugoslaviju" zadrži na okupu - a to je sada - doduše, s ogromnim zakašnjenjem - priznao i Haški tribunal.
Milošević ne samo što nije bio odgovoran za etničko čišćenje u Bosni - on se čak javno izjašnjavao protiv te pojave. U haškoj presudi pominju se njegove „neprestane kritike politike koju su vodili optuženi (Karadžić) i vlasti bosanskih Srba“. On je bio čovek za koga je bilo koji oblik rasizma praktično bio anatema. Insistirao je na tome da se moraju zaštititi pripadnici svih naroda, piše u svom blogu Nik Klark.
0 komentari