Danas sam imala ispit i tražila sam profesora po kliničkom centru, sama.
Niko od zaposlenih, od sestra do lekara nije hteo da mi pomogne,
svi su mi pričali nemam pojma gde je i prolazili pored mene kao da me ne vide,
sve dok me čistačica nije uputila do njegove kancelarije,
a onda sam prisustvovala njegovom vikanju na ženu koja je došla da traži
direktora neurohirurgije zbog smrti njene sestre, na šta joj je on odgovorio da ga baš briga,
a onda zvao tog kolegu da ga upozori na “ludaču”.
Zatim me je vratio kući da još učim jer mi je znanje na “nivou medicinske sestre”, njegove reči.
Obećala sam sebi da ću biti mnogo bolji lekar nego svi oni,
ako ne po znanju, sigurno po humanosti i ljubaznosti, bez obzira da svoje lične frustracije.
0 komentari