Živim sa dečkom i već više od pola godine nemam posao, on plaća sve uglavnom. Zbog toga je sebi dao za pravo da ne kuva, ne čisti, ne pere, ne ide u nabavku, ne plaća račune sve to ja radim. Kad odem kući na par dana moji su u fazonu pošto računaju da sam se udala pa kad dođem da ih poslušam. To podrazumeva tih par dana kuvanje, čišćenje, zatim odlazak kod lekara uzimanje terpaija, pa opet nabavka, plaćanje računa. I svi oni i moji roditelji i dečko su u fazonu ti ne radiš ništa jer nemaš posao. Pre par dana sam čekajući u pošti kolabirala i onesvetila se. Pošto sam toliko bleda bila pola njih je mislilo da sam narkomanka i sećam se kada me je lekar upitao kada sam se osvestila da li sam uzimala nezdozvoljene supstance. Toliko sam počela da plačem da sam se jedva zaustavila posle dva sata. U bolnici sam već treći dan niko nije došao da se raspita šta i kako sam moje drugarice. Za njih sam se onesvestila jer ne radim ništa, pa od lenjosti. Pitam se zašto mi je sudbina takva?
0 komentari