U proleće 2001. godine prvi put sam čula ovu neobičnu priču. Naime, u malom podmoskovskom gradiću, kod jedne blagočestive žene, lično u njenoj kući, zamirotočilo je nekoliko ikona…U tom trenutku sam bila veoma uzbuđena od takvog saznanja, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će baš mene, grešnu, milosrdni Gospod već za nekolio dana udostojiti - da svojim rukama dotaknem to č u d o .
Uvek su se u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, tokom mnogih vekova, događala čuda. To je - ili, nedostižna moć crkvenih Tajni, naročito, velike Tajne Pričešća... To su netruležne mošti ili mirotočive glave svetitelja... To su čudotvorne ikone, - ikone, koje su nam date od Gospoda, preko kojih nam otvara prozor u Viši svet…Domaćica o kojoj je reč je 2001. godine, po blagoslovu svog duhovnog oca, vezla Plaštanicu za Svetu Pashu Gospodnju. Jedva je stigla da je izveze do Velikog Petka, i, odjednom je shvatila da se to jednostavno dogodilo čudo. Apsolutno je nemoguće završiti tako veliki posao za svega četiri dana. U svakom drugom slučaju to bi trajalo nekoliko meseci. Pošto je završila rad, klekla je na kolena i sa iskrenom skrušenošću počela da se moli Gospodu da joj oprosti greh što je nekoliko puta u toku vezenja nehotice iglom dodirnula NJegovo prečisto telo. Odjednom je osetila kako se po sobi, u kojoj je obično vezla Plaštanicu, širi nezemaljski miris nepoznatog porekla. Neobična radost ispuni dušu čestite žene. Požele da o tome odmah ispriča svima, a onda se priseti: - «Ako ja o ovome budem ispričala svima, možda će sve odjednom da nestane?» I uplaši se. Nije želela da se rastane sa čarobnim oblakom blagodatnog mirisa. Odnese u hram izvezenu Plaštanicu i vrativši se kući posle službe otkri da sa ikone svetih novomučenika i ispovednika ruskih, koju je tek nedavno kupila u svom hramu, obilno teče miro…Na praznik Radonicu*, koji se poklopio sa danom slaveIverske ikone Majke Božije, zamirotočila je Iverska ikona. Domaćica pozva decu i uzbuđeno reče: - « Izgleda da će našu kuću zadesiti neka nesreća – moje ikone su zaplakale». Tek nakon nedelju dana, kada je ikona Raspeće Hristovo počela obilno da mirotoči, žena je krenula da se ispovedi: - «Oče, u mojoj kući se nešto dešava...» Kada je sveštenik uzeo u ruke jednu od ikona i pokušao da je obriše čistim peškirom, ispod njegove ruke poče da teče miro u vidu fontane.Od toga dana mnogo toga je preživljava ova čestita žena u čijoj kući se dogodilo čudo. Izvesno vreme čak ni sveštenstvo nije moglo da formira jedinstveno mišljenje - šta da se učini sa ikonama? Jedni su predlagali da se sve ikone odnesu u hram Božiji, drugi su kategorički tvrdili da je potrebno zatvoriti vrata od sobe i moliti se, moliti... Njihovo mišljenje je da se čudo i dogodilo zbog sopstvenog greha: - « Pa moli se sama, moli za oproštaj grehova...» Ali, na potpuno neobjašnjiv način, ikone su postepeno počeli da posećuju ljudi sa svih strana. Za vreme Božićnog posta ponovo smo posetili ovu neobičnu kuću. Videli smo, kako se u jednoj običnoj kućici, na jednom običnom mestu, na mnogim ikonama počinju da događaju vidljive promene, mnoge ikone počinju da se obnavljaju, da mirotoče, detalji na ikonama dorađuju se i ukrašavaju divnim bojama. Pokazali su nam tada starinske potamnele ikone koje su nedavno donete iz kuće koja je potpuno izgorela. Domaćica je nastradala u požaru, a kada su ljudi počeli da raskrčuju zgarište, naišli su na nejasne crne daske. Kada su hteli da ih bace na otpad, neko je jedva primetio da su to ustvari bile ikone. Tu su se po Božijem promislu našli blagočestivi vernici koji su saopštili adresu neobične kućice u podmoskovlju, rekavši da se tamo još oštećenije ikone vraćaju u život. I, istina. Danas su se ti, reklo bi se, beznadežno upropašteni likovi svetitelja na ikonama, već potpuno obnovili.
Nedavno je u ovu kuću izdaleka doputovao jedan postariji muškarac. Ušao je u sobu i skamenio se. Kada je došao sebi, reče pokazujući na veliku ikonu Pokrova Presvete Bogorodice: »Ova devojka nas je za vreme rata izvela iz okruženja. Ja sam je zapamtio za ceo život. Na njoj su čak i čarapice* bile takve - sa žutim prugicama...Mi smo bili opasno okruženi neprijateljskim tenkovima. Ni od koga nije bilo moguće dobiti pomoć i mi tada, koliko smo mogli jače, počesmo da se molimo Gospodu. Vernika među nama gotovo da nije ni bilo. Tek po neko od nas je imao krstić na vratu, kome je majka dala na polasku, nekome žena... Na sav glas smo se molili : «Gospode pomozi!» Vojnici su bili gotovo deca. Oko nas su pevale ptice. Nebo vedro, vedro kao da se sama priroda opraštala sa nama. A mi smo želeli da živimo... do suza...
I odjednom - čudesan bol u očima. Kod nekoga u stomaku, leđima... I nepodnošljivo jaka svetlost... kao da nije zemaljska. Podižem oči i vidim - sasvim nisko iznad nas, na oblaku, stoji devojka. U rukama joj je šal modro plave boje, sa ljubičastim odsjajem. Očigledno je da je devojka vrlo visoka, ali, podići oči više... uopšte nije bilo moguće od svetlosti koja je pekla. Apsolutno ne znam kako, ali mi smo ostali živi!»
«Pa vidite, upravo tu ikonu», - reče domaćica, - « meni je doneo jedan vojnik. On je jednostavno došao i dugo je, dugo hodao po sobi bled, bled od nečega što je doživeo. Zatim, kada se već spremao da ode, upitao je: - « Pa kako ću ja sada da živim?» Ja mu kažem: - «S Bogom, sine. Samo s Bogom!» Sledećeg dana se vratio i doneo mi ikonu Bogorodice Umilenje pred kojom se Serafim Sarovski molio za Rusiju na kamenu hiljadu dana i noći. Tu se tada zadesio otac lično. Pogleda na ikonu i upita vojnika zašto je baš tim bojama naslikao ikonu, zar drugih nije imao, šta li? «Imao sam, ali, baš takvu sam Je sinoć video», - odgovori mladić. Eto kakvih sve susreta ima i na to niko ne može da ostane ravnosušan.
Odnekud, ispod mnogih svetinja, (šta da se radi – teskoba je), domaćica uzima ikonu Sergija Rodonješkog obilno okupanu mirom tako , da kapi padaju pravo na pod. Zbunjen, on briše miro čistom vatom i stavlja u kesicu. «Evo, pogledajte, preko lika igumana Ruske Zemlje, projavila se ikona Majke Božije Tražiteljice poginulih. Ne znam šta da mislim, mi odista stradamo...» – i upitno poglada na nas.
Ceo sat vremena smo pažljivo slušali mnoge priče domaćice kuće. Uzimala je čas jednu ikonu, čas drugu. Svaka svetinja ima svoju priču, tačnije, svoju sudbinu. Čini se da je cela pravoslavna Rusija ovde donela svoje ikone – ikone koje opominju. Veliki je broj brojanica, paketića ispod svetinja, krstića i privezaka s ikonicama i imenima. Svako pravoslavno srce zna da nam se krvotočiva znamenja šalju kao poslednja opomena za ukrepljenje Vere Hristove. Čudesni, nikakvim rečima neopisivi divni gusti miris blguhanija širi se svuda oko nas. Domaćica nam reče da je već počela da razlikuje od koje ikone se širi koji blagouhani miris. «Naprimer, od ikonice Jovana Preteče – širi se miris šumskih jagoda. A od ikone Matronice, blažene Matrone Moskovske, širi se miris poljskog cveća. Čudo. Svakog sekunda se susrećeš sa njim».
Stare ikone, papirne litografije s likom svetitelja, hiljade ikona - mirotoče danas u raznim krajevima Rusije. Božija blagodat rušeći sve zakone materijalnog sveta izliva se s Nebesa preko njih na nas. Eto kako nam tajanstveno i zagonetno Gospod daje znak svog nevidljivog prisustva u svetu vidljivom, realnom. Osnovno je da se shvati, da bi nam ova svetost pomogla, da moramo da se usavršimo, da se očistimo od greha, da izmenimo svoju grehovnu prirodu.
Za verujućeg čoveka č u d o predstavlja – još jedno učvršćenje u veri. Za neverujućeg, ali koji traga da spozna Boga, to je jedan od mogućih puteva da uđe u veru. Ali, ako je čovek «principijelno» neverujući, to ga sigurno nikakvo čudo neće uveriti u to da Bog postoji. Zar nije napisano : - «Niko ne dolazi Sinu ako ga Nebeski Otac ne prizove». Pomračen bezverjem, čovek ne vidi razliku između tame i Svetlosti. Ne vidi pruženu Milosrdnu Desnicu Spasitelja ka njemu. Domaćica kaže da se ponekad, mada retko, događa da je izraz lica njenih ikona savršeno ravnodušan. «Neki ljudi navrate, ćutke pogledaju i odlaze kao da ništa nisu videli».
A čudo Božije je ustvari svuda oko nas. I ne treba da se meša sa našim ljudskim razumom. Zato se ono, na kraju krajeva, i zove č u d o, jer nemoguće ga je objasniti, jer izlazi iz okvira fizičkih zakona prirode i nikakva nauka ne može da objasni njegovo delovanje sopstvenim zakonima. Ono se i događa po zakonima drugog Sveta i nosi sa sobom Viši Tajni smisao.
Možemo da ne znamo, možemo da ne vidimo, možemo da ne verujemo, ali, hteli mi ili ne – svi se mi krećemo pred očima Božijim. I sve naše zasluge na Zemlji vidi Gospod: da li se samo zbog sebe toliko trudimo ili zbog večnosti...?Niko ne zna kada će doći vreme Velike Žetve Gospodnje – Sveopšte vaskrsenje... Tada će nam se, usuđujem se da pretpostavim, sve Tajne Božije otkriti, između ostalog, i tajna, po kojoj se po promislu Nebeske Vlasti Božije između nas bira č o v e k preko koga će se pojaviti čudo. Slava Tebi, Gospode!
0 komentari